Во свеста, како во полноќна црква, Те заклучив. И свеќи ко што бледат На гасење, ти сега бледиш така, А сите светци похотно те следат. Ти тука си заточница за која Јас толку мошни заклинања правам, И еве веќе настапува часот И сешто гласи дека ќе се јавам. Јас идам како оној грозен Виј, Со сиви очи, сиот земја жедна, Да, страшен сум, и дека нежност носам Во тврди грутки — затоа си бледна. Се ближам како нежен Виј, но веќе Таинствена си повлекла ти црта, И штом ќе стапам до пределот, остро Се руши понор и со карпи чкрта. И сиот жеден, песок, јас се ронам Во таа пропаст, и сè веќе гасам. Јас, Виј, во свеста те домавив мошно, Но, жеден, немам сила да те стасам.